Bitka za decu koja nemaju vremena: Ljubiša Šljivić hoda od Zadra do Kragujevca za lečenje malog Ilije

 Ljubiša Šljivić je noć proveo u parku na klupi. Hoda već 52 dana. Krenuo je iz rodnog sela kod Zadra, a cilj mu je Kragujevac, grad u kojem živi. Hoda kako bi prikupio novac za Ilijino lečenje, koji ima cerebralnu paralizu. Hoda, da bi Ilija prohodao.

Broj koji mnogo znači – 856. Toliko koraka, ili isto toliko kilometara, možda 856 načina da nekome pomognete ili 8 5 6 , tri cifre koje većini ne znače ništa, ali ne i Ljubiši, koji za te tri cifre već 52 dana bije svoju bitku.

"Broj 856 znači šansu za jedan novi život. Trenutno ova deca nemaju vremena", kaže Ljubiša.

Ko je momak koji je shvatio da bolesna deca ne mogu da čekaju, momak koji je za 52 dana prepešačio oko 850 kilometara iz Hrvatske do Beograda, u tankoj jakni sa rancem na leđima, teškim 20 kilograma.

U rancu ima patike, medicinska sredstva, vodu, aparat za selfi.

Ljubiša ističe kako 90 odsto fotografija radi sam. U flašu punu vode stavi selfi štap, namesti tajmer na 10 sekundi i tako snima kadrove.

"Nosi se kompletna kuća, najbitnija je rezervna garderoba, lekovi. Uvek imam dva obroka u rezervi. Poneo sam šator vreću, šerpu, supice. Bio sam spreman da nekih 25, 30, 35 dana da spavam u šatoru", objašnjava humanitarac iz Kragujevca.

Ljubiša malog Iliju, za čije lečenje sakuplja novac, ne poznaje, nikada se nisu sreli, ali to nije uticalo na njegovu odluku da pešačenjem pokuša da ga spase.
"Imao sam tri ozbiljne situacije"

Ni zima, ni kiša nemaju baš nikakav uticaj na njegov stav pa svako jutro, gde god da prespava, počinje sa "idemo dalje".

"Imao sam tri ozbiljne situacije. Jednom je bio snažan pljusak, gde je šleper mogao da me udari, jednom sam osetio retrovizor automobila koji je preticao, na ruci", priča Ljubiša.

Mladić koji hoda i po magli i hladnoći zastao je nedavno samo na tren, kako bi oslušnuo zvona sa Crkve Svete Nedelje, koja su se oglasila u čast njegovog boravka u gradu, u čast onoga što radi kako bi četvorogodišnji Ilija jednoga dana mogao da se igra sa vršnjacima, a da za početak uradi ono što trenutno ne može - da hoda.

"To je bio jedan od najupečatljvijih momenata, gde ja izlazim iz crkve, gde nema puno Srba. Snažan je utisak kada je sveštenik dao znak da zvone zvona u moju čast", ističe Ljubiša.

Odmora nema. Ekipa RTS-a ponudila je mladom humanitarcu i njegovom drugu da ih poveze bar stotinak metara. Ljubazno su zahvalili i objasnili da je pešačenje misija. Dok pešače, kažu, dobijaju od ljudi osmehe i zagrljaje, stiču nova iskustva i sanjaju neke nove priče. Jednu će pokloniti Iliji.